Oaza užitaka u Guberevcu

Ako na pola puta koji iz Kragujevca vodi ka Kraljevu  zastanete na  trenutak, i upitate se zašto je toliko automobila i autobusa stranih registracija parkirano ispred, reklo bi se, sasvim obične kuće, znajte da ste stali pred kućom porodice Aleksić, i znajte da ste došli na sasvim neobično mesto.

 

Etno domaćinstvo Aleksić Guberevac

U samoj dolini Gruže, u selu Guberevac, na imanju Pere i Vladanke Aleksić kao da se  prošlost i moderna sadašnjost prepliću i čine savršen spoj. Daščani vajat iz 1780. i savremena destilerija, srpska nacionalna jela i evropski brend „Gružanska nit“, Skandinavci i vruća rakija…

U dvorištu već pomenuti daščani vajat, koji  pamti ceo rodoslov  porodice Aleksić, a sada je letnja kuhinja gde Vladanka Aleksić svakodnevno priprema naša stara nacionalna jela: pite sa domaćim korama koje se peku na plotni, proju, kajmak, jagnjeće sarmice sa kiselim mlekom, pečenje, orasnice, pite sa jabukama…

A vajat pamti i jednog Amerikanca koji je bacio pljosku sa burbonom kroz prozor kad je probao čašicu naše šljivovice. A naš domaćin, Pera Aleksić prvo nas je proveo kroz modernu destileriju i tu smo mu postavili par pitanja o procesu pečenja rakije…

 

 

Možete li nam reći nešto o Vašoj destileriji i procesu proizvodnje rakije?

– Destilerija se sastoji od 4 cisterne od po 20 000l u kojima odležava kljuk sve dok odnosi kiselina ne budu idealni, nakon toga pumpom punimo kazane za destilaciju. Posedujemo  4 kazana od po 500 litara, protok lule je 5,5 metara. Nakon prve destilacije, destilat ide u cisternu gde odležava 60 dana, nakon toga se vraća ponovo u kazan i vrši se redestilacija, u narodu poznata kao prepek. Odvaja se prvenac, uzima se srce, to što je nama potrebno, i patočni deo. To srce kasnije svodimo sa destilisanom vodom na željenu stepenažu, i spuštamo u podrum na odležavanje. Inače proizvodimo „Gružanski nit“ šljivu i „Gružanski nit“ viljamovku, a od ove godine smo počeli i dunju. Što se tiče zasada, posedujemo osam hekatara naših zasada, četiri hektara šljive, dva hektara kruške viljamovke i dva hektara dunje, a pored toga bavimo se i otkupom. Svi burići su puni a oni se prave od hrasta kitnjaka. Pravili su ih majstori iz Kruševca. Bure „popije“ do 2,5% rakije. Zlatna nit je rakija stara 7 godina, a Gružanska nit 3 godine.

 

Kako ste došli na ideju da se Vi, sada kada svi odlaze, vratite na selo?

– Dugo sam se bavio prodajom nameštaja, čitav svoj radni vek, i došlo je vreme da malo odahnem. Posao sam ostavio deci, a ja sam sa svojom suprugom svoj mir pronašao ovde, odakle sam i krenuo. I počeo sam polako. Za svoju dušu. Što se tiče destilerije, jednu sličnu sam video u Italiji, i rešio sam da posedujem sopstvenu. Kada već pravim rakiju, sagradio sam nešto gde to može da se proba. Posle sam osposobio par soba, kada se moji prijatelji malo duže zadrže da imaju gde da prespavaju.

 

Kada ste se odlučili da se bavite etno turizmom? Etno domaćinstvo Aleksić Guberevac

– Pa, za to su uglavnom zaslužni ljudi iz Turističke organizacije Knić, prvenstveno Nataša Djurdjević. Ona je svoje goste dovodila kod nas, polako nas je nagovarala i na kraju, prihvatili smo. Sada nam je zanimljivije, uvek ima nekog posla a i uživanje je kada možemo ugostiti ljude, i strane i naše, na pravi, naš šumadijski način.

 

Dobitnici ste i različitih medalja i priznanja…

– Da, dobili smo više medalja na Novosadskom sajmu. Ja sam dobijao za rakiju a moja supruga u kategorijama vezanim za hranu, tačnije, dobila je zlatnu medalju u kategoriji “gružanski obrok”.

 

Da li ste očekivali da ćete postići ovakav uspeh, da ćete napraviti pravi brend, i sa rakijom i u oblasti seoskog turizma?

– Pa, i nismo se nadali. Mi smo samo imali nameru da se povučemo iz gradskog života, deca su ostala u Kraljevu. Sve što vidite, gradili smo polako ali sa ljubavlju. Već 5 godina se bavimo seoskim turizmom i mnogo je ljudi čulo za nas. Dolaze nam i stranci, Rusi dolaze često, dolaze i naši. Vidimo da su svi zadovoljni. A kada su oni, i mi smo.

 

Vi ste, Vladanka, zaduženi za kuhinju…

– Tako je. Spremam uglavnom naša nacionalna jela i najviše volim da se gosti najave. Onda ja ustanem ranije, priprem sve i volim da jela budu sveža. Ne volim da iznosim pred goste jela spremljena prethodnog dana. Dosta toga uzimam iz svoje bašte, nešto što nemam, kupim na pijaci… Spremam domaći ajvar, sokove, džemove… Za sada smo zadovoljni. Moram da napomenem da nismo baš podržani od strane države, ali se nadamo da će biti bolje. Kada se skupi dobro društvo, suprug pozove muzičare iz Kraljeva, svi zapevamo, družimo se i šta bismo više mogli da poželimo.

 

 

 

Ostavite komentar