Preko dve decenije restorana Tabor, nebrojeno gostiju, viđenih ljudi iz cele zemlje i sveta, od predsednika država, umetnika do onog običnog "malog" čoveka, knjiga utisaka i već pomalo požuteli napisi iz novina, kao i brojne nagrade, svedočanstvo su postojanja ovog gastronomskog svetilišta i nekog posebnog azila za druženje gde uvek ima muzike, darovitih ljudi i lepih žena. Tabor je takođe, i jedina beogradska kafana, gde je pisac ovih redova svojim očima gledao kako vlasnik Jovan, sedeći sa svojim gostima, peva stare gradske pesme zatičući novčanice orkestru koji radi u njegovom lokalu. Taj slučajni detalj otkriva na izvestan način i duh Tabora. "Niko ne može upoznati do kraja jednu kafanu ako ne stanuje u njenoj blizini. Stanovao sam više od godinu dana u zgradi na Bulevaru, stotinjak metara od "Tabora" i svoja noćna lutanja i potucanja, baš kao nekada u mladosti, u starom "Taboru" na Kalenića pijaci završavao u ovom novom, gde je ponekad, kao u kakvoj bajci, bilo moguće zateći čak i dve prave princeze: Jelisavetu i Lindu Karađorđević, a takođe i princa Tomislava. Ali ako nije bilo krunisanih lica ili sjajnog žurnaliste Dragoljuba Golubovića - Pižona, čuvenog voditelja Minimaksa ili nekog od grčkih ili kiparskih diplomata, uvek je tu bio neko od domaćina, sa kojim se mogla popiti poslednja čaša belog vina pred "Taborom". Niz opusteli noćni Bulevar grmeli su poluprazni tramvaji "sedmica" i "šestica". Polivači su spirali šmrkovima ostatke proteklog dana, a dole u dubini, svetleo je centar Beograda. Gledao sam kako zvezde padaju na Zvezdaru. Mada ovaj restoran nije uvršten u svetu gastronomsku knjigu "Mišelin", video sam svojim očima kako na "Tabor" pada – pet zvezdica. " Momo Kapor
